(Интервју Небојше Зеленовића, председника странке Заједно за Србију и градоначелника Шапца, за недељник "Време" од 17. октобра 2019. године. Разговор водио новинар Радослав Ћебић)

 

“Он не може да иде на изборе ако на њима нема све грађане укључене у изборни процес. Више не може да превари ни странце, ту је све потпуно јасно. Нема шансе да буду одржани избори а да не буду поштени. Сигуран сам у то јер смо ми сад на једној тако драматично важној тачки у којој ко зна шта може да се деси. Да ли ће то бити кад неко поново, као у Топлом Долу, зацеви планинске реке или се неко с неким закачи због неправде на пијаци, или да дочекамо 4. новембар да видимо да ли је Синиша Мали плагијатор или није? Све може да буде искра која ће да запали ватру.”

 

Најватренији заговорник бојкота избора који треба да буду одржани на пролеће следеће године је Небојша Зеленовић, председник странке Заједно за Србију, један од оснивача Савеза за Србију и, по чему га најчешће препознају, градоначелник Шапца, јединог града у Србији (уз још три општине) у којем Српска напредна странка не учествује у власти. Прошле године је 6. новембра на седници Конгреса регионалних и локалних власти Савета Европе представио извештај о злоупотребама републичке власти и кршењу грађанских и политичких права у Србији. Ове јесени, односно претходне недеље, није се сложио са генералним секретаром ОЕБС-а Томасом Гремингером, који је после састанака са председником Александром Вучићем и председницом Владе Аном Брнабић изјавио да бојкот избора није дуготрајно одржива мера. Ни Зеленовић ни његове колеге из Савеза за Србију нису присуствовали састанцима власти са делом опозиције одржаним 9. и 10. октобра уз посредовање европских парламентараца Едуарда Кукана и Кнута Флекенштајна.

 

• “ВРЕМЕ”: Због чега ваша коалиција није присуствовала састанку са европским парламентарцима?

 

НЕБОЈША ЗЕЛЕНОВИЋ: Кукан није ни дошао, из здравствених разлога остао је код куће. Дошао је господин Флекенштајн, а ми њима нисмо имали ништа ново да кажемо, они мање-више све знају. Кад су прошли пут долазили, наша делегација Савеза за Србију проширена странком Бориса Тадића срела се са њима и тада смо им рекли да ми више не живимо у слободној већ у делимично слободној држави, према извештају организације Фридом хаус, затим да је Европска комисија дала свој крајње негативан извештај о правима грађана, да су све независне организације, ЦРТА, ЦЕСИД и Транспарентност Србија, које су биле део округлог стола власти и опозиције закључиле да је стање у медијима катастрофално.

Ствар је потпуно јасна – у Србији је немогуће да се одвија редован политички живот, а камоли какви избори. Ми тражимо да се то промени. Рекли смо да не желимо  да учествујемо ни у једном циркусу који организује Александар Вучић. Или Маја Гојковић, што је, на крају крајева, исто као да организује Вучић. Овај последњи разговор је био још један у низу таквих састанака – да, после свега што је тамо могло да се чује, изађе онај Владимир Ђукановић и каже да сви дишу као један. Ми ту немамо шта да тражимо јер је то још један политички циркус који првенствено служи да замаже очи странцима и да покаже како у Србији, ипак, постоји некаква форма дијалога, само, ето, тамо нека опозиција не жели у томе да учествује. Наши захтеви који су странцима одавно познати су веома једноставни – дакле, 42 препоруке стручног тима се технички спроводе кроз свега три конкретна захтева. Први је смена свих чланова РЕМ-а, не једног, не пет, већ свих, и именовање људи око којих постоји политички консензус у Србији да су високостручни и да су се доказали као заштитници слободе говора. Други захтев је да и у Републичкој изборној комисији такође седе високостручни професионалци јер је РИК судија свих избора. Трећи је захтев смена директора Агенције за борбу против корупције и именовање новог. Ако ми успемо да кроз те три ствари вратимо снагу институцијама ове државе, то су услови после којих треба да прође девет месеци, да те институције почну да раде, примењују законе и да управљају ресурсима државе у областима слободе изражавања и слободе медија, да бисмо могли да идемо на изборе.

 

• Да ли сте ви свесни да вам ова власт то никада неће испунити? Ниједан од та три захтева.

 

Без ових захтева нема слободног гласања у Србији. Ми нисмо тражили да ми уређујемо Радио-телевизију Србије, нити да Зоран Лутовац седи у Управном одбору РТС-а или било код другог медија или телевизије, нити смо тражили да наши чланови буду у РИК-у, а подсетићу вас да је Дејан Ђурђевић, човек који је ишао на преговоре са опозицијом као део делегације Српске напредне странке, био председник РИК-а, што по закону није дозвољено. Ми тражимо само да институције почну да раде свој посао. Не морам никад да се појавим на РТС-у – као што никад тамо нисам ни био – ако ће се онде чути другачије мишљење.

 

• Добро, али зар не мислите да је то мало парадоксално? Имамо пуних седам година током који се институције урушавају, да би се то потпуно заокружило подјармљивањем институција заштитника грађана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. А ви сад очекујете од ове исте власти која је све институције растурила да поново почне да их гради. Бар неке од њих. Зар је то реално?

 

Ја одавно не очекујем пуно од ове власти. Не очекујем да ова власт некаквим магичним штапићем почне да гради институције које је за седам година успела да уништи. Ово није ствар која се тиче њих, да се они питају, они не би ништа урадили и било би, може бити, само горе од овога. Говорим о два процеса који се сад дешавају у Србији и који ће њих нужно натерати да се то уради. Први процес је што су кренули протести по Србији од децембра прошле године и који још трају. Ми смо кроз тај процес успели да од различитих захтева, а било их је стотине, дођемо до само једног: да се у Србији слободно гласа. То је једини захтев који тражи она Србија која протестује. Друга чињеница је да према истраживањима око милион и по људи неће да учествује на изборима јер верују да је у овом тренутку бесмислено  ићи на било какве изборе. Дакле, жеља оних који протестују јесте да опет не буду преварени и да опет не буду злоупотребљени.

У овом тренутку Савез за Србију је заједно са СДС-ом, са делом “Доста је било” и са  “Не давимо Београд” ушао у бојкот. Идеју бојкота сада деле политички представници опозиције и побуњени народ. Ми не тражимо да оно што је за седам година у Србији урушено сад одједном почне да живи. Ми тражимо само једну ствар, а то је да се поштено гласа. Људи знају да ако се у Србији буде поштено гласало и ако једном будемо имали поштене изборе, све ове друге ствари биће решене врло брзо, кад једном дође поштена власт на чело државе. Верујемо да то не да није много, него је толико мало, а ипак најзначајније за Србију. Сад смо то успели да објаснимо свим страним представницима, људима из ОЕБС-а, Европског парламента или амбасадорима. Сви они знају да је ово сада циркус у коме нико озбиљан неће учествовати и да смо дошли до тачке која мора да се реши. Ако се не реши, нас Вучић гура у један тако лош период који ће се, како се сад ствари развијају, завршити драматично. То нико не жели. Ми то не желимо и зовемо на дијалог од самог почетка протеста.

 

• Колико странци разумеју вашу поруку да су ствари отишле толико далеко?

 

Били смо врло јасни и мислим да су они све разумели. На крају крајева, сви који представљају неку политичку снагу а долазе из иностранства, закључили су да ова ствар са Вучићем нема неку нарочиту будућност. Дошли смо у фазу да власт са Вучићем и оваквим парламентом не може ништа значајно и важно за Србију да одлучи. Они, једноставно, немају више тај капацитет.

 

• И странци се слажу са том вашом оценом?

 

Не знам да ли се они слажу, али сам сигуран да су разумели и да овде више нема никаквог претварања. Све је потпуно јасно: овакви избори, без учешћа опозиције и без учешћа милион и по бирача неће сутра моћи да доведу легитимне представнике грађана који ће моћи о било чему озбиљном да одлуче. Па ни о Косову. А то је тема над темама која највише заокупља представнике Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

 

• Ви се сећате избора из 1997. које је опозиција, са изузетком Српског покрета обнове Вука Драшковића, бојкотовала. И тада сте добили једну нелегитимну власт која је увела државу у рат против НАТО-а, власт која је натерала Војску да потпише Кумановски споразум, власт која је фи зички изгубила Косово. Само годину дана касније, када су били вероватно најгори могући изборни услови у савременој историји Србије, опозиција излази на изборе и добија. Како то тумачите у контексту легитимитета власти?

 

Био сам тада студент и учесник протеста, па и бојкота. Тада се десило оно што ће се данас поновити. Свако ко на било који начин жели да сарађује са Вучићем испашће из овог процеса. Као што је онда Вук Драшковић одлуком да учествује на таквим изборима, а цела остала опозиција их бојкотовала, престао да буде покретачка снага опозиције и кренуо у процес ишчезавања. То је било лоше само по Српски покрет обнове, али је било веома добро за опозицију и будућност Србије. Тада се Демократска странка етаблирала као неко ко предводи читаву опозицију, што је на крају довело до смене Слободана Милошевића. Период од 1997. до 2000. био је потребан да се грађани увере да је промена могућа, да она не може да се деси ако не постоји права опозиција, ако не постоји демократска снага. То ће се поновити и сада.

 

• Постоји ли унутар опозиције притисак да се изађе на изборе?

 

Ми смо сваки дан под притиском, али видите да тај притисак не даје резултате. У то су могли да се увере и Флекенштајн и Гремингер.

Та два састанка су послужила да се разбије јединство опозиције. На састанак опозиције са Томасом Гремингером, на који смо позвани ми из Савеза за Србију који бојкотујемо изборе и Покрет слободних грађана који се двоуми, одједном долази Чедомир Јовановић – кога нико није ни звао и ми и не знамо да он тамо присуствује – да он објасни Гремингеру како је, у ствари, опозиција једна гомила лузера. То је само још један у низу покушаја да се разбије јединство опозиције, али очигледно је да није успело. Мени је жао што је Гремингер као генерални секретар ОЕБС-а био злоупотребљен у Вучићевој игри која треба да послужи да обезбеди довољан број представника опозиције на следећим изборима. Не успева. А зашто? Због ових милион и по грађана чије је снажно уверење да је бојкот у овом тренутку најјаче средство које имају у борби против Вучића.

 

• Рекли сте да се Покрет слободних грађана двоуми. Знате ли зашто?

 

Не знам. Чуо сам различита њихова образложења, нећу да вршим додатни притисак на њих. На њима је. Ово је озбиљна ствар, у питању је будућност Србије у сваком погледу, и свако ко се према томе понаша неодговорно на крају ће сносити последице за које треба сам да одговара.

 

• Да ли ваш бојкот подразумева да нећете изаћи ни на локалне изборе?

 

То ми је најчешће постављано питање пошто је ово једини град у којем странка Александра Вучића није на власти. Све оно што су локалне политике Шапца, врло лако и врло брзо могу да постану националне политике. И што се тиче укључивања грађана у одлучивање и референдума које организујемо и прилике да милиони људи могу да одлучују о свом новцу у градовима, селима и месним заједницама у којима живе. И да јавни сектор пружа најјефтиније могуће услуге грађанима. Да систем фи нансијске контроле обезбеди да грађани, за почетак грађани Шапца, а касније и целе Србије, знају на шта се троше народне паре. Ко их троши, како и чему то служи.

Све то врло брзо може да постане национална политика. Тај систем ће омогућити да се решимо овога што се сад зове 230.000 робова које држи СНС у јавном сектору  и не да им да се осећају и понашају каољуди јер је, поред њих самих, заробила и њихове породице у најбескруполознијем систему притиска да гласају за њих. Мени људи по Шапцу причају да морају да гласају за СНС због детета које ради као медицинска сестра у болници. Ако ту остане без посла отићи ће у Немачку, ако оде у Немачку њему ће се распасти цела кућа. То нико није заслужио. Затим, ми у Шапцу имамо потпуно нов привредни амбијент у којем су сви слободни да раде свој посао, а да их нико не рекетира. Тачно се зна колико кошта квадрат земљишта, нема неоснованих субвенција и поклањања земљишта у индустријским зонама. У овом тренутку ми у оквиру уједињене Демократске странке завршавамо развојни програм који ће кроз привреду, енергетику и бизнис обезбедити осам посто раста годишње. То је наш план. Правимо сад стратегију како да овај бојкот на најбољи начин произведе свој пуни ефекат. Обилазимо Србију, подижемо енергију код људи, имамо план да за две недеље обиђемо стотинак градова и општина. Ја сам сам обишао десетак, Зоран Лутовац исто...

 

• Изгледа да сте ви спремни да све то што сте успели и постигли у Шапцу и што имате жељу да проширите на државни ниво препустите без борбе Вучићу на локалним изборима догодине.

 

Није идеја да ли ћемо ми препустити или не. На крају ће грађани рећи шта ћемо урадити. Али то зависи од тога да ли они верују да је ово што смо до сада урадили добро. Радићемо све што можемо да Вучића победимо на поштеним изборима. Од грађана ће зависити како ће се с тим у вези изјаснити. У многим градовима у којима сам недавно био чуо сам да ми ни по коју цену не смемо да пустимо да Шабац падне у руке било кога. Али и Шабац и Параћин и сва та друга места су сада мање важна, најважније  је да ми дођемо до енергије људи. А до енергије ћемо доћи ако почну да нам верују да ми радимо праву ствар. Зато смо ми паралелно са бојкотом избора ушли у још један процес за који су сви рекли да нема шансе да успе, а ја вам кажем да ће успети, а то је да ујединимо Демократску странку. Да направимо снажну политичку организацију левог центра која ће, једном у Србији, бити поштена политичка организација.

Шта значи поштена? Да сваки члан, а затим и сваки грађанин, види како се троши новац у тој странци. Како новац улази, како излази, како се троши, зашто се троши и на шта се троши. Јер не може неко ко хоће озбиљно да се бави политиком да каже: “Ја сам способан да водим државу, ал’ баш нешто нисам способан да водим странку. И баш сам способан да организујем државу, али, ето, не могу странку. И баш ћу да вратим све државне дугове, да направим од Србије најпросперитетнију државу у Европи, ал’ нешто не могу да вратим ове дугове које има Демократска странка.” Не бива. То не иде тако. Зато смо се договорили да идемо у кампању у којој ћемо тражити од сваког члана, од сваког грађанина који жели да подржи, једном у 30 година парламенаризма у Србији, поштену политичку организацију да да 100 динара месечно за тај циљ. За нешто своје, за своју будућност, за своју странку. Обилазећи Србију заједно са Зораном Лутовцем и Сашом Ивановићем, видео сам да када питате људе: “Јел’ бисте ви за поштену политичку организацију дали 100 динара месечно? А да знате, да контролишете и да видите сваки динар у њој?” Људи као у школи – дижу два прста. Сви хоће. Јер су схватили да је то пут да смените Вучића и да ту нема неких трица и кучина. Ми хоћемо да покажемо да је могуће направити пристојно друштво, а да бисте то постигли требају вам пристојне и поштене странке, и то ћемо ми направити са Демократском странком. Једном у 30 година!

 

• Начин на који ви усмеравате своју политичку енергију је нешто са дугорочним циљем – треба да прође неколико година да бисмо дошли до друштва које ће мало пажљивије да посматра политичке токове и да их мало рационалније тумачи. Али шта ћете ви догодине у марту или априлу када се буду одржали избори? Биће сигурно, нећете их одложити. Нема шансе.

 

Ја сам потпуно другог уверења. Вучићу се стеже обруч. Он не може да иде на изборе ако на њима нема све грађане укључене у изборни процес. Више не може да превари ни странце, ту је све потпуно јасно. Нема шансе да буду одржани избори а да не буду поштени. Сигуран сам у то јер смо ми сад на једној тако драматично важној тачки у којој ко зна шта може да се деси. Да ли ће то бити кад неко поново, као у оном Топлом Долу, зацеви планинске реке или се неко с неким закачи због неправде на пијаци, или да дочекамо 4. новембар да видимо да ли је Синиша Мали плагијатор или није. Све може да буде искра која ће да запали ватру. Мислим да је то свима јасно. Ми ћемо истрајати, промовисаћемо идеју бојкота, нећемо затварати врата Европској унији, са њима морамо да разговарамо јер хоћемо да идемо у Европску унију. Тражићемо ове три врло једноставне ствари. Оне нису недостижне. Ми тражимо само оно на чему Европска унија инсистира, а то је владавина права. То да вратимо, па да пустимо поштен свет у РЕМ-у да ради свој посао. Питали су ме странци да ли има таквих људи – поштених, независних ауторитета. Има. Па ево, такви ауторитети ће сада бити у Надзорном одбору Демократске странке: Зоран Ивошевић, Жарко Требјешанин, Иван Вујачић. То су људи који немају ниједну мрљу у својој каријери. Бивши судија Врховног суда, професор универзитета, бивши амбасадор у САД, то су људи који ће контролисати улазак и излазак новца у Демократској странци.

 

• Међутим, у историји Демократске странке многи угледни људи су јој приступили и дали јој своје име и образ, али не можете рећи да се странка може подичити да је чиста и поштена.

 

Слажем се. Али какве везе имам ја с тим? Какве везе има Зоран Лутовац? Какве Саша Ивановић? Демократска странка никад није била проблем као странка, проблем су људи у тој странци. Ево, сад су дошли неки нови људи. И ја мислим да има још нових људи. Уз све притиске и сва оспоравања, уз све ове препреке и подметања које поставља Александар Вучић, ми ћемо завршити посао. Знам да смо близу, само још мало нам треба. Биће тешко, биће још више притисака, али тај посао у вези с Вучићем се мора завршити.

 

(Интервју за недељник "Време", 17. октобар 2019. године, аутор: Радослав Ћебић)