Активности посланика
Facebook
Twitter

Благоје Брадић - образлагање амандмана на Закон о раду, 17.јул 2014.

Излагања Благоја Брадића у Народној скупштини Републике Србије, 17. јул 2014. године – расправа у појединостима о предлогу Закона о раду:

„Захваљујем, господине председавајући.

Господине министре, даме и господо народни посланици, наша посланичка група је поднела амандман на члан 12. који се бави правима упошљеника, тј. радника и то нарочито на део који тиче права жена.

Предлагач је предложио следеће – запослена жена има право на посебну заштиту за време трудноће и порођаја. Ми предлажемо да се дода: “и дојење детета“, са образложењем да предложена измена предвиђа посебну заштиту не само труднице и породиље, већ и запослених мајки за време дојења детета.

Оваква посебна заштита је потребна имајући у виду значај дојења за правилан развој одојчета. Поред тога, Закон о раду већ познаје одређена решења која гарантују права на дневно одсуство мајке која доји дете, те је предложена измена у складу са већ постојећим решењем у самом закону.

Посебно треба имати у виду да је чланом 66. Устава Републике Србије загарантована посебна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета.

Влада је одбила наш амандман са образложењем да се не прихвата из разлога што су права запослене која доји дете регулисана другим одредбама закона.

Ми смо свесни тога да су права запослене која доји дете регулисана другим одредбама овог закона, али предложени амандман се односи на одредбе којима се утврђују начела и којима се гарантује посебна заштита, инсистирам на речи „посебна заштита“ запослене која доји дете, те нису у колизији са другим одредбама овог закона, већ само представљају њихову допуну.

Синоћ је о томе било разговора на одбору. Представници Владе су одбили. Ја молим господина министра да размисли још једанпут о овом предлогу. Верујем да делимо исте вредности, нарочито у погледу заштите радника, за шта дубоко верујем да се залаже, као и ми сви што желимо добро упошљеницима у Републици Србији, и нарочито осетљивој групи, а то су мајке, дојиље и труднице.

Надам се, господине министре, да ћете до краја расправе размислити, а уједно и апелујем на све посланице да подрже своје колегинице тј. мајке садашње и будуће у Републици Србији. Хвала.“

 

(друго излагање)

"Захваљујем.

Не желећи уопште да улазим у полемику, комуницирао сам са министром, али уважавам ваше мишљење. Ми смо предложили овај амандман како бисмо дали могућност и законски покрили део ако постоји потреба да, рецимо, отац користи породиљско боловање, а мајка треба да доји дете.

Постоји милион варијанти, милион начина које намеће живот. Ово што сам рекао не значи да ћу да успем у томе да променим ваш начин размишљања, то је ваше легитимно право, то сам рекао и када смо говорили у начелу, да ви имате право да донесете закон какав хоћете. Ово причам ради грађана који гледају пренос, да им дам могућност и да виде да постоји и друга алтернатива закона и друга законска решења која нису усвојена, а која су могла да се усвоје. Захваљујем."

 

(треће излагање)

"Захваљујем, госпођо председавајућа.

После ове опширне дискусије, пошто се амандман односи на исти члан и из елаборирања господина министра, ја мислим да ће се сложити да ће прихватити наш амандман.

Амандман се односи на члан 35. који гласи: „Послодавац је дужан да уговор о раду, односно други уговор у складу са овим законом или њихову копију држи у седишту или другој пословној просторији послодавца или на другом месту, у зависности од тога где радно ангажовано лице ради“.

Ми предлажемо да се дода став 2. који ће гласити: „Послодавац је дужан да запосленом достави фотокопију пријаве на обавезно социјално осигурање најкасније у року од 15 дана од дана ступања запосленог на рад“.

Законодавац је овим чланом хтео да олакша контролу инспекције рада и инспекцијских служби, тако што ће уз запосленог да иде и његов уговор о раду. Оно што је проблем, о чему је до сада вођена полемика, уговор о раду и рад на црно, рад у сивој зони се односи на однос према држави и према плаћању пореза и доприноса. Уговор о раду као уговор о раду значи да је неко склопио однос са неким, да ће бити плаћен за свој рад и сви ти људи који раде на црно и у сивој зони они имају плату. Они не раде без плате. Проблем је што се не плаћају порези и доприноси.

Порези и доприноси се плаћају када се потпише уговор о раду који није обавезан него је правни основ да се пријави радник у пореску управу, где иде плаћање пореза, доприноса за социјално и пензионо.

Образац мислим да се зове М1 и његова фотокопија, која се даје раднику, је гаранција да је власник капитала, власник предузећа, како год да га зовете, пријавио тог радника да, сем плате, има плаћен радни стаж и има плаћено социјално.

То што ви кажете да неће да се види ако послодавац не уплаћује, видеће се после три месеца када не добије маркицу од Фонда здравства. Значи, на три месеца се оверавају књижице и ако се не уплаћују порези и доприноси за пријављеног радника онда се не добије маркица и радник зна да није пријављен.

Ако желите да олакшате контролу инспекторима, кажите инспекторима да пре одласка на терен и контроле неке фирме узму листинг пријављених радника те фирми и треба му само лична карта особе на градилишту, не треба му уговор, јер у листингу ће видети да ли је он пријављен или није. Проблем је што држава жели да уведе у редовне токове нормалне токове, а то је плаћање пореза и доприноса.

Ако радник није сигуран да је пријављен на обавезно социјално и пензионо осигурање и ако нису плаћени порези, он ће морати да… Он није сигуран да је без те фотокопије, коју ми предлажемо да му да послодавац, пријављен на социјално и пензионо осигурање.

Идеја нашег амандмана је да радник има правну сигурност и да добије папир у уверење да је пријављен. С једне стране министар предлаже начин како ће олакшати рад инспекторима, а ми само предлажемо да радник има потврду да је, поред уговора и плате коју ће добити за свој рад, и пријављен на социјално и пензионо осигурање. Захваљујем се."

 

(четврто излагање)

"У члану 54. који се односи на члан 121. говори се о начину достављања обрачуна зараде. Ми предлажемо да се после става 4. додају ставови 5. до 8, где се каже да достављање обрачуна у електронској форми треба да представља изузетак у односу на правило о достављању писмена, те се амандманом обезбеђује ова врста достављања искључиво уз сагласност запосленог, што мислимо да је јако битно.

Новим ставом се ближе уређује уредна достава обрачуна у електронској форми као извршне исправе, тако да је потребно да запослени потврди да је обрачун примио, што је врло битно, те се на овај начин избегавају могући пропусти у достављању, а достављање је од значаја за вршење права и евентуалног улагања правног лека.

Влада није прихватила амандман из разлога што начин достављања, како каже, обрачуна зараде и накнаде зараде првенствено треба да буде одлука послодавца у складу са његовим могућностима, у циљу олакшавања непотребног администрирања итд. Ми мислимо да није одлука на послодавцу, већ на законодавцу да такву одлуку донесе. Ако је све на послодавцу, као што каже Влада у свом мишљењу, зашто уопште законом регулишемо ову област? Амандман је дао квалитетно образложење због чега је битна и сагласност запосленог на пријем обрачуна електронским путем и потврда пријема. Од момента пријема акта, поновићу, почињу да теку рокови. То је врло битно, као процесна категорија релевантни су за остваривање читавог низа материјалних права.

Семе тога, сматрам да је за послодавца важна чињеница да ли је запослени примио појединачни правни акт као што је овај документ. Волео бих да добијем објашњење зашто је непотребно обавезати послодавца да има потврду да је радник примио обрачун зараде. Захваљујем."

 

(пето излагање)

"Сматрамо да у члану 56, у ставу 2, након речи „другог привредног субјекта“, уместо запете ставља се тачка и остатак реченице се брише. Зашто то мислимо? Одговорност за пословање привредног субјекта сноси оснивач, односно члан привредног друштва, те је нецелисходно и нелогично да ова лица остварују права у правном субјекту над којим је отворен стечајни поступак, а чији су оснивачи, без обзира да ли су или не, засновали радни однос.

Влада није прихватила амандман из разлога што свако лице које је у радном односу треба да има право на исплату потраживања у поступку пред Фондом солидарности. То је став Владе.

Питамо вас – да ли ваш став значи да власник фирме, који је најчешће и директор, не може злоупотребити овакву ситуацију на тај начин што ће себи у периоду, на пример годину пред покретање стечаја, прописати плату од 3.000 евра и тако стећи правни основ да од Фонда солидарности потражује износ од 36.000 евра?

Нисте прихватили амандман којим се послодавац обавезује да запосленом достави копију пријаве осигурања. Нисте прихватили амандман да послодавац мора запосленом доставити обрачун зараде. Најблаже речено противуречни сте. У овој конкретној ситуацији штитите права чак и тајкуна."

(шесто излагање)

"Захваљујем госпођо председавајућа.

Члан 65. се односи на члан 158. који говори о исплати отпремнина и ми предлажемо да се став 5. брише. Ставом 5. овог члана прописано је да општим актом или уговором о раду не може да се утврди дужи период за исплату отпремнина, односно за одређивање висине отпремнине од периода утврђеног у ставу 2. и 3. истог члана.

Овакво решење је у колизији са чланом 8. и 9. Закона о раду, којима је предвиђено да општим актом или уговором о раду могу да се утврде већа права и услови рада у односу на право утврђено законом. Из наведених разлога амандманом се тражи брисање става 5.

Влада није прихватила амандман из разлога што не постоји колизија Закона о раду, јер исти прописује са општим актом могу утврдити већа права само ако законом није другачије одређено. Како Предлог закона тачно одређује да се период за који се врши исплата отпремнина може утврдити само законом, не постоји колизија на коју се у образложењу амандмана указује.

Основно начело радног права је да се нижим правним актом могу утврдити већа права запослених. Законом се ово начело може ограничити само изузетно, није јасно који је био мотив предлагача када је одлучио да се унапред меша у односе послодавца и запосленог и да им забрани да уговоре повољније услове за запосленог. Захваљујем се."

 

(седмо излагање)

"Захваљујем председавајући.

Влада је чланом 81. у вези члана 184. предложила да отказ уговора о раду из члана 179. став 1. тачка 1. и став 2. и тачка 3. овог закона, послодавац може дати запосленом у року од шест месеци од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од годину дана од дана наступања чињенице које су основ за давање отказа. Отказ уговора о раду из члана 179. став 1. тачка 2. овог закона послодавац може дати запосленом најкасније до истека рока застарелости, за кривично дело утврђено законом.

Ми мислимо да је много боље решење да остане стари начин тумачења овог члана где се за рок „шест месеци“ замењује роком од „три месеца“ од дана сазнања, и да рок од годину дана се замењује роком од шест месеци од наступања чињенице које су основ за давање отказа јер се предложеном изменом уводе субјективни и објективни рок застарелости од три тј, шест месеци који су премеренији у радном праву и гарантују већи степен сигурности запосленима код отказа уговора о раду.

Поред тога рокови које је предлагач предложио су непримерено дуги и могу отворити велике могућности, злоупотребе, дискриминације и мобинга од стране послодаваца. Влада није прихватила амандман из разлога што су решењем у предлогу закона, какво она каже, предвиђени адекватни рокови застарелости, а у циљу спровођена обавезне процедуре која претходи утврђивању одговорности запосленог и давању отказа уговора о раду од стране послодаваца.

Ми мислимо, а то је наша идеја кроз све ове амандмане које смо имали на предложени Закон о раду, да требамо максимално да се трудимо да заштитимо радника уговором о раду као слабије стране у уговорном поступку за разлику од вас који штитите интересе послодаваца и што је ваше легитимно право. Захваљујем се."

 

(осмо излагање)

"Захваљујем, госпођо председавајућа.

Дакле, члан 84. се односио на члан закона 189. који је гласио, до данас, „Запослени коме је уговор о раду отказан зато што не остварује потребне резултате рада, односно нема потребно знање и способности у смислу члана 179. тачка 1. овог закона, има право и дужност да остане на раду у трајању од најмање месец дана, а најдуже три месеца“, у даљем тексту отказни рок, „у зависности од укупног стажа осигурања и то, месец дана ако је навршио 10 година радног стажа, два месеца ако има између 10 и 20 година радног стажа, три месеца, ако је навршио преко 20 година радног стажа“. Влада то хоће да промени и да члан гласи – запослени коме је уговор о раду отказан зато што не остварују потребне резултате рада или уговором о раду у зависности од стажа и осигурања, који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана.

Ми предлажемо да се реч „осам“ мења са речју „15 дана“, јер сматрамо да је то један минималан рок где човек може да се снађе и да евентуално тражи правну помоћ. Нема потребе да се нешто жури. Седам дана је ирелевантно и мислим да је у складу са законом и мислим да Влада треба да прихвати наш предложени амандман. Захваљујем."

 

 

 

Почетна

Вести

О нама

Организација

Мултимедија

Контакт